U novinarstvu, kao i u životu, postoje žene koje ne odustaju. Koje ostanu uspravne i kada ih život ne mazi, i kada se suoče sa podsmehom, ponižavanjem, nepravdom, i svim onim što nosi borba za istinu u društvu koje često ne ume da prepozna prave vrednosti.
Dve takve žene su Branka Lazić i Dragana Ćendić.
Kada sam ih prvi put upoznala, nisam prvo videla novinarke – videla sam ljude. Ljude sa integritetom, sa toplinom i snagom u pogledu. Tek onda sam prepoznala i vrhunske profesionalce, žene koje su svojim radom, godinama i dostojanstvom dokazale da novinarstvo nije samo posao, već način života, borba za istinu i dostojanstvo.
Branka i Dragana su preživele mnogo toga što ovaj posao ume da donese – od podsmeha, do otvorenih poniženja od strane političkih neistomišljenika. Ali nikada nisu pristale da se povuku, da zaćute ili da se odreknu svojih principa. Njihova snaga je u tišini, u načinu na koji se nose sa nepravdom – dostojanstveno, sa osmehom, bez gorčine.
Nikada nisam opravdavala bilo koji vid nasilja, a naročito ne nad ženama. Žena jeste nežniji, ali ne i slabiji pol. I ponosna sam na ove dve – na Branku i Draganu – jer su dokaz da snaga žene ne leži u sili, već u istrajnosti, u hrabrosti da ostane svoja kad bi mnogi već odustali.
U vremenu kada su iskrenost i solidarnost među ženama sve ređe, one su primer da pravo prijateljstvo i kolegijalnost još postoje. Retke su danas žene koje će nazvati koleginicu i pitati: “Kako si?”, a da iza toga ne stoji nikakav interes. One to čine iskreno, iz potrebe da podele toplu reč, da pruže podršku, da pokažu da je empatija i dalje važna, i da ovaj svet još ima nade dok god postoje takve žene.
Zato, ova kolumna nije samo o njima. Ovo je priča o svima nama koje smo birale da budemo jake, i kad nas život slomi. O svima koje su ostale verne sebi, svom pozivu i svojim vrednostima.
Branka i Dragana su simboli tog sveta — sveta u kojem poštenje, čast i kolegijalnost i dalje imaju smisla.
/Piše: Jadranka Jevtić
