U zemlji koja vapi za smirivanjem tenzija i ozbiljnim dijalogom o budućnosti, opozicija iz dana u dan pokazuje da joj planovi, ideje i konkretna rešenja nisu prioritet. Umesto da građanima ponudi viziju, sadržaj i strategiju razvoja, jedino što nudi jeste – borba protiv jednog čoveka.
Retorika “mi ili oni” postala je glavni politički pravac opozicije. Umesto da se nadmeću programima, idejama i radom, sve se svodi na pokušaje da se vlast predstavi kao neprijatelj naroda, a svi koji razmišljaju drugačije – kao saučesnici. Opozicioni lideri stvaraju podele, produbljuju jaz među ljudima i sve češće koriste opasne parole koje stvaraju klimu netolerancije.
Najveća slabost opozicije danas nije u tome što je protiv vlasti – već u tome što nema šta da ponudi umesto nje. I zato pribegavaju zameni teza – kriju se iza studenata, pokušavajući da preko njihove iskrene borbe za pravdu, nametnu svoje političke ciljeve. Studenti, koji bi trebalo da budu budućnost društva, postaju sredstvo borbe onih koji nemaju hrabrosti da jasno i odgovorno istupe sa konkretnim predlozima.
Jer, ako vam je jedina politika – rušenje Aleksandra Vučića, bez ijednog odgovora na pitanje šta posle, onda to nije opozicija. To je improvizacija bez suštine.
Društvo koje teži napretku ne može se graditi na pukoj mržnji prema vlasti. Potrebna je vizija, ozbiljnost i odgovornost. Građanima Srbije nisu potrebni destruktivni performansi, već ljudi koji znaju, hoće i umeju da ponude nešto bolje – jasno, konkretno i odgovorno.
Sve dok opozicija ne prestane da gleda ka Vučiću kao svom jedinom cilju, a ne kao svom političkom protivniku u demokratskom procesu – biće daleko i od vlasti, ali još dalje od poverenja naroda.
Jadranka Jevtić
