Postoje ljudi koji svojim životom i delom pomeraju granice. Ne samo u sportu, ne samo u politici, već i u onom najvažnijem – ljudskosti. Ivan Todorov je upravo takav čovek. Naš najpoznatiji džudista, sportski funkcioner, diplomata, ali pre svega komšija koga pamtim iz detinjstva – čovek koji nikada nije zaboravio svoje korene.
Za mene, Ivan Todorov nije samo ime koje se vezuje za medalje, sportske pobede ili diplomatske misije. On je deo mog odrastanja, deo mog kraja, simbol onih vrednosti koje su danas tako retke – skromnosti, predanosti i dostojanstva. Oduvek je bio ponosan na svoje poreklo i nikada nije dozvolio da ga funkcije promene. Znao je uvek da kaže: „Ponosan sam na svoju komšinicu“ – i to je ona rečenica koja mi je ostala u srcu, jer govori o njegovoj toplini i širini.
Ivan Todorov je čovek koji je kroz sport učio generacije kako da budu borci, ali i kako da ostanu ljudi. Kao džudista, poznat po svom karakterističnom potezu kojim je znao da obori svakog protivnika Harai Gochi– ostao je veran principima fer-pleja i discipline.
Kao ambasador, predstavljao je Srbiju u više zemalja, uvek sa istom elegancijom, dostojanstvom i ponosom. Gde god da je bio, nosio je deo svog kraja i svojih ljudi. U svakoj reči, u svakom nastupu, osećala se njegova vera u sport, u zemlju i u čoveka.
Danas, kad ga sretnem, i dalje ima onu prepoznatljivu energiju – stas borca i osmeh čoveka koji zna koliko je put bio dug, ali i koliko je vredelo.
Ivan Todorov je mnogo više od sportiste, diplomate i funkcionera. On je primer da se veličina ne meri titulama, već načinom na koji ostaješ veran sebi i svojim korenima.
I kad god ga sretnem, pomislim – neki ljudi jednostavno ostaju večiti borci, i na tatamiju, i u životu.
/Piše: Jadranka Jevtić
